Žena sa dve duše

Mislim da sam od, najranijeg detinjstva, osoba sa dve duše. 

Jedna hladnija, opreznija, rezervisana, introvertna do krajnjih granica. Ona koja ne veruje u ljubavi i koju iste ne zanimaju kao lani. Smeštena u te brdovite predele i najlepši pogled s večeri, ali opkoljena sa svih strana. 

A druga, tako željna života, tako paralelno optimistična, željna svih beskonačnosti do kojih niko ne doseže, i ona koja jedino veruje u ljubav i život.

Lepo one balansiraju, brzo se pretiču, i zaista uglavnom u pravim trenucima. No, desi se ipak da se, u nekom godišnjem dobu, ne slažu proporcionalno mesto na kom sam i duša. Pa ja onda spakujem kofere i kupim autobusku kartu. 

Koga ću da slušam, ako dušu ne?

Pa dolazim u ravnicu, grlim je, porazgovaram, i pre no što se probudi potreba za hladnoćom, odlazim od nje i šapućem joj:

 " Uskoro ti dolazim ponovo, a jednom više nikada neću da te napustim. "