Pismo dečaku

Dečače, 

Nikada nisi znao da sam svoju iscrpljenu dušu odmarala u tvojim očima. 

Nisi mogao da znaš da su mi se noge odsekle svakog puta kada bih te ugledala. 

Nismo se često viđali, istina. 

Zato si i imao veću draž. 

Iščekivala sam te u neizvesnosti, danima, nedeljama.. 

Bila sam tako zaljubljena u tebe. 

Onako klinački, kezila bih se poput petnaestogodišnjakinje svaki put kad bih te srela. 

Ali te nisam nikada razumela. 

Kretao si ka meni i odlazio, i tako u nedogled. 

Čekala sam te, misleći da je tačno ono što Desanka kaže i verujući u to da je sreća lepa samo dok se čeka. 

Nisi nikada mogao da znaš da si ti bio moj spas. 

Sretala bih te svaki put kada bi ovo dete u meni bilo najtužnije, i samo jedan pogled, osmeh, reč, poljubac.. i ja sam ponovo stajala na noge. 

Ne znam kojom magijom, ali uspevalo ti je svakog puta.

Sećam se kako sam te jednom jako zagrlila i osetila kako si svaki delić mog slomljenog bića pokupio i sastavio. 

Bilo je bolno i u isto vreme toliko umirujuće, bila sam poput davljenika koji ponovo udiše kiseonik. Bila sam sigurna da bih mogla da budem dovoljno jaka da zagrlim to tvoje biće i čuvam te. 

Dečače.. 

Šteta, moram da te pustim. 

Ne ljutim se, ne pomišljaj na to. 

Ti si samo još uvek zaglavljen u prošlosti i u zagrljaju koji je bio tvoj spas. 

Ko sam ja da te krivim? 

Šteta, tajming nam se nije poklopio. 

Ti si poranio, a ja zakasnila.. 

Poslednji put te grlim u mislima večeras, ostaj mi dobro, 

Dečače..