Jedan pronađen star tekst o budućnosti

Prolazim ponovo kroz ulice svog grada, sada dosta izmenjenog. Te neki butici, neke teretane, trg se više ne vidi od bašta kafića, ludilo nas nije zaobišlo, primećujem. Novi ljudi, jebote. Novi klinci, samo ovi nisu odrasli na travi, valjda su im prvo telefone kupili, pa ih onda na svet doneli.

Gnušam se od tih misli, dok mi u džepu vibrira uređaj. I dalje onaj iz srednje škole, sposoban samo da obavlja pozive I prima I šalje poruke, doduše I na WiFi se povezuje.

Prolazim pored jedne zgrade, nekadašnjeg marketa, sada još jednog lokala za izdavanje I ogroman grafit mi privlači pažnju : Godine prolaze, mi blejimo.

Kakav kliše, mislim, ali se smešim. Barem je to ostalo isto. Uspomene naviru I blag najež mi prolazi niz telo. Idem ka omiljenom mestu iz tih, sada već mlađih dana. Ima izmena, naravno, građevina je prefarbana I nema više naših potpisa na njoj. Izgleda su se I Delije I Grobari izmirili, nema ni njihovih obeležja.

Sedam na jednu klupicu ( novu, naravno ) I tražim cigarete po torbi. Palim jednu I primećujem da sam sama. Jebote, pa pre je bilo punije nego u bioskopu.

Čujem šuškanje kese I okrećem se.

Pa pogledaj ga. Smeđa bradica, koja je večito vukla više na plavo, stara nekih sedam dana. Kosa ošišana kao I uvek, ali bez one uobičajene šale na stranu. To je davno izašlo iz mode. Zeleni duks I bermude. I u kesi dvolitarka piva.

Osmeh se širi I ustajem da ga zagrlim.

“ Jebem ti mater, kad si ti porastao ovoliko ? “ Grlim sada, za skoro glavu većeg momka od sebe. Zagrljaj je isti, kao godinama unazad.

“ Baka, na čemu si ti tamo u Belom gradu pa si tako propala? “
Smejem se I srce mi je prepuno. Isti je I ista sam. I to smo I dalje mi.

“ Sedeli smo ovde kad sam ti obećao da se ovo neće prekinuti. Sećaš se šta sam ti rekao ? “

Onaj ispit sam spremala šest meseci I ne sećam se šta sam naučila, ali ovo ne bih mogla da zaboravim nikada. Blago se nasmeših.

“ Ja ne obećavam često stvari, a kad obećam, to je za ceo život. “
Grli me jednom rukom I dodaje mi cigaru.

“ Evo baka, ostali smo klošari.”
Smeje se.

Gledam ga, svog jedinog pravog prijatelja I ne pamtim da sam bila srećnija u skorije vreme. Setih se natpisa I kroz smeh, odmahujem glavom.

Upitno me pogleda za izrazom zabavljanja na licu.

“ Godine prolaze, mi blejimo. “
Podigoh čašu u znak našeg prijateljstva.