Kaća, vratio sam se

Dunavski park nije isti kakvog sam ga ostavio i kakav mi je ostao u sećanju. Ja sam ostario, a arhitekte i ostala družina se trude da ga svako malo podmlade i prilagode generacijama koje dolaze. Možda je drugačiji jer ovoga puta vidim drugačije. 

Samo svojim očima, sa rukama u džepovima, bez njene u mojoj. 

Haluciniram i priviđam njen čuperak kako trči ispred mene i osmehuje se, smišljajući nove maršrute za obilaženje. 

' Pije mi se kafa. Odjednom, samo to želim da radim. ' - Smeši se poput deteta. 

' Gde želiš da popiješ kafu, malena? ' 

Lupkala je prstom po bradi, razmišljajući. Pokupio sam joj nemirni pramen kose i zadenuo ga iza uveta. 

' Ti! Ti ćeš nam skuvati kafu. Sviđa mi se pogled sa tvoje terase. ' Nespretno se nasmejala, sigurna u svoju odluku, čekajući moju potvrdu. 

' Voleo bih da mogu da te odbijem. Hajde, idemo. ' 

Čvrsto me uhvatila za ruku, palcem mi na trenutak milujući nadlanicu. 

Žmarci u mojim godinama ne nestaju, to je zabluda. Struja je prošla od ruke pa zatim kroz celo telo. Valjda je samo, jednostavno, volim. 

Blesak uspomene iščeznu kada ispred sebe ugledah svetlo žut kaput. 

Srce zaigra i ja se u mestu ukopah. Žena ispred mene, hodala je gipko, a opet tako poput devojčurka. Razmišljao sam da krenem za njom, da je dodirnem po ramenu i okrenem. 

Ali nisam. 

Kao i filmovima, stajao sam nepomično i čekao da se ona spontano okrene. Nije se okrenula. Nije to bila ona. 

Znam. 

Jednostavno znam da bi osetila moje prisustvo, i ma koliko je uznemirilo, njena radoznala narav ne bi izdržala da se ne okrene. Dobro smo se mi osećali, da bi to tek tako prestalo. Ne znam na koji kraj sveta bih morao da odem, a da je ponovo ne prepoznam među hiljadu ljudi, pa čak i kao staricu. Ma, možda i bolje što to nije bila moja Kaća. Nisam siguran da bih voleo da me vidi, ovako još matorijeg, na pragu da postanem starac među omladinom. 

Voleo bih, eto, samo da je sretnem, da vidim da li i dalje nosi jarke boje u jesen. I da li još uvek stalno sa sobom nosi kišobran, nekog šarenog dezena, kakva je i njena duša, za svaki slučaj. 

A onda me nešto u stomaku preseče. 

Možda umesto kišobrana, za ruku vodi neku malu devojčicu, očiju boje meda i zlatno smeđe kose. Sa njenim osmehom.

 ON ko god da je, ne može imati lepši i življi osmeh od nje. Ne smem ni da mislim o tome. Sebičan, kao i uvek, u mračnom delu svoga srca sam se i dalje nadao da je sama. I da možda čeka da se vratim. 

' Izvinite, gospodine.. ' 

Okrenuo sam se naglo, uplašen da neko može da čuje moje misli. 

Devojka njenih godina držala je foto aparat u ruci i nespretno se nasmešila.

' Mogu li Vas zamoliti da nas fotografišete? ' 

' Oh, naravno, naravno. ' 

Uzeo sam aparat u ruke, a ona se okrenula ka svom momku i privila mu se u zagrljaj. 

Voleo bih da kamera može sa zabeleži taj odsjaj u njenim očima. I tu naklonost koju oseća prema njemu. Napravio sam par snimaka, a ona mi se zahvalila. 

' Nema na čemu. Čuvajte to što imate, nemojte nikada da pobegnete jedno od drugog kada problemi dođu do vas. ' 

Zbunjeno se nasmešila i klimnula glavom. Spustio sam šešir i pozdravio ih. 

Možda ovaj park nije toliko drugačiji. Možda se ljudi samo lepše vole u njemu. 

Onako kako mi nismo znali.

Nastavio sam put ka svome stanu, iskreno se nadajući da je danas neću sresti.
Ali, eto, ako me vidiš odnekuda, moja mala devojčice, nemoj me pomešati sa nekim starcem. Neka te oči ne varaju.

Kaća, vratio sam se. I ovaj put je zauvek.