You meet a friend when you loose him

Jedan od prvih postova koji sam napisala zvao se „ Sve ono što nikada nisam uspela da kažem “ , i bio je nešto nalik ispovesti. Prvi put sam kroz tekst pričala o konkretno svojim osećanjima. Nemam običaj to da radim, osim kada je to jedini način da se suočim sa bitkom koja se odigrava u meni. Prvi put kada sam to radila bio je u pitanju emotivni slom. Drugi put se radilo o gubitku voljene osobe, a sada, sada ni ja ne znam tačan razlog. Znam samo da je u mojoj glavi haos i nadam se da ću na ovaj način uspeti da razbistrim um.

Od ranog detinjstva, bila sam osoba koja nije bivala u centru pažnje. Kada se radilo o uspehu u školi, bila je tu sestra. Kada bi skupljali društvo iz ulice, glavni je bio brat. Ja sam se nalazila tu tek kao zamena. Kada sestra nije bila u blizini, mogla sam da se hvalim svojim peticama iz srpskog jezika. Ali kada bi se ona pojavila, senka bi jednostavno padala na mene. Kada brat nije bio kući, ja sam bila zadužena za društvo, mada se nikome nije iskreno sviđalo da budu u mojoj ekipi. Samim tim, ni ja nisam imala želju da budem ikakav vođa. I u tim trenucima, ono što sam radila, bilo je povlačenje.

Tako je ostalo do dana današnjeg. Ne mogu da se pohvalim tom osobinom da mogu uvek i sve ljudima da kažem u lice. S jedne strane zato što ne bih volela da ih povredim, a s druge strane jer ne želim da pravim žrtvu od sebe. Nemojte pogrešno da me shvatite, ne pokušavam to ni sada. Sada samo želim da malo dovedem u red svoje misli, pa moram da preslažem stvari koje su već ostarele ne bih li pronašla problem. Naime, ono što ja radim kada primetim da sam višak jeste povlačenje. Složim kockice u svojoj glavi, jasno sagledam situaciju, isplačem koju turu i jednostavno zaćutim. Ponekada bih volela da nije tako, ali ne umem da se borim sa problemima. Ovo je moj način.

Papir i olovka, i sva osećanja pretapam u reči. Koje pišem, ne izgovaram. Možda biram da idem linijom manjeg otpora, ne znam. Ali ako je tako, sebično ću nastaviti tim putem. Jer dajem sebi za pravo da budem toliko sebična da ne pričam o svojim osećanjima onima koje to zapravo ne zanima.
Onima koji ne znaju koliko svaki mišić na telu boli kada imaš potrebu da nešto podeliš sa njima, ali znaš da ih to iskreno ne zanima. I prećutiš. I to biva prva prećutana stvar. Kasnije u moru prećutanih reči počinješ da se daviš. I zato ja sebi dajem za pravo da se spasim od toga.

Prošla sam milion puta kroz to, a i dalje sebi dopuštam da me zaboli. Valjda sam zavisnik od bola. Volim da se osećam živom na neki čudan način. I dalje dopuštam sebi da budem bilo čija zamena i svoje mesto velikodušno prepuštam drugima. U nadi da će taj neko uvideti da on nije dostojan tog mesta i da on ne želi zapravo to mesto koliko i ja, te da će odbiti i pustiti mene da ostanem tu. Ali očigledno mnogo tražim.

Na pitanje da li imam prijatelje, odgovaram isključivo smehom. Prijatelje? Da, čini mi se da imam dva prijatelja. Ali, šta ja mogu da znam o prijateljstvu sa svojih sedamnaest godina? Imam osobe koje volim svim srcem, i sa kojima prolazim ili sam prolazila kroz teške periode i izvlačila zajedno sa njima naša prijateljstva iz kriza koje su ih snalazile. I moja ljubav prema njima nikada nije bila umanjena. Ako se uopšte može reći tako za ljubav. Sve ostalo? Daleko je to od prijatelja, sada shvatam. Ali ne zameram im. Ovo je verovatno još jedan u nizu mojih malih revolta. Možda čak i nesvesno pokušavam da ih pridobijem ponovo ovim rečima. Zaista, čujem li ja sebe? Pridobijam nazad prijatelje? Zaista smešno zvuči, a puno govori.

Kada ne budeš morao da opravdavaš svoje ćutanje i kada uvek budeš imao gde i kome da se vratiš, bez ikakvog objašnjena, znaćeš da je to nešto što ima potencijala da bude prijateljstvo. Sve dok budeš morao da čekaš da neko primeti da te nema, da neko primeti da nisi dobro, dok se budeš davio u prećutanim rečima, i dok budeš morao da se trudiš da pridobiješ nečije zrno pažnje, na pogrešnom si putu. Sa tog puta sam ja skrenula.

Uskoro ću ionako krenuti novi život daleko od ljudi koje poznajem, i konačno ću moći da kažem ko mi je prijatelj.

Hvala svima vama koji budete pročitali ovo, pomogli ste mi da dođem do suštine.